Ma­gi­star far­ma­ci­je i le­gen­dar­ni do­a­jen cr­no­gor­skog apo­te­kar­stva Va­si­li­je La­bu­do­vić za­u­vi­jek je na­pu­stio ovo­ze­malj­ski svi­jet. Oti­šao je ti­ho na vječ­ni po­či­nak u 92. go­di­ni osta­vlja­ju­ći ne­po­no­vlji­vu bi­o­gra­fi­ju, svoj­stve­nu sa­mo ve­li­kim lju­di­ma i in­te­lek­tu­al­ci­ma. Osta­la su sje­ća­nja, za­pi­si, nje­go­ve ri­je­či ko­je tra­ju, opo­mi­nju i od­vo­de do uz­vi­še­no­sti.
– Uvi­jek sam se dr­žao one na­rod­ne: „Ba­ci do­bro u vo­du, ono će kad tad is­pli­va­ti“. Da je to zlat­no ži­vot­no pra­vi­lo, uvje­rio sam se bez­broj pu­ta dok sam po­ku­ša­vao da ci­je­lo svo­je bi­će ugra­dim u ri­ječ ko­ja se zo­ve hu­ma­nost. Za­to mi ni­ka­da ni­je bi­lo te­ško da se po­is­to­vje­tim sa tu­đom mu­kom i da po­mog­nem čo­vje­ku u ne­vo­lji. Ta­ko se i u ovim go­di­na­ma ra­du­jem sva­či­jem uspje­hu, zna­ju­ći da do­bra dje­la ni­kad ne gu­be sjaj, bez ob­zi­ra na po­re­me­će­ni si­stem vri­jed­no­sti ko­ji je ser­vi­ran do­la­ze­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma – go­vo­rio je La­bu­do­vić.
Ro­đen je 1923. go­di­ne u Be­ra­na­ma. Nje­gov otac Mi­lu­tin bio je je­di­ni knji­žar u gra­du. Bio je ujed­no re­vi­zor „Po­li­ti­ke“ i sa­mo je on u Be­ra­na­ma imao pra­vo da pro­da­je taj list. Bio je osni­vač be­ran­skog du­vač­kog i tam­bu­ra­škog or­ke­stra. Kao ta­kav upu­ći­vao je svo­ju dje­cu na ško­lo­va­nje, is­ti­ču­ći da je bo­gat­stvo u zna­nju, a ne u ima­nju. Ta­ko je i či­ka Va­so, ka­ko su ga Be­ran­ci od mi­lo­sti zva­li, još kao di­je­te uvi­dio is­prav­nost ži­vot­ne fi­lo­zo­fi­je svog oca, do­če­kav­ši Dru­gi svjet­ski rat kao svr­še­ni ma­tu­rant.
No­šen rat­nim vi­ho­rom 1944. go­di­ne na­šao sam se u Le­skov­cu, i to baš u mo­men­tu ka­da je taj grad bom­bar­do­van od stra­ne sa­ve­zni­ka.
– Sje­ćam se da je tih da­na iz­gi­nu­lo mno­go Le­skov­ča­na. Ta­da su oform­lje­ne rad­ne bri­ga­de ko­je su ra­di­le na raš­či­šća­va­nju gra­da. Igrom slu­ča­ja, s ob­zi­rom da sam znao ita­li­jan­ski je­zik, iz rad­ne bri­ga­de sam pre­ba­čen i po­sta­vljen za še­fa lo­go­ra u ko­jem je bi­lo smje­šte­no 200 ita­li­jan­skih voj­ni­ka i pod­o­fi­ci­ra. Spri­ja­te­ljio sam se sa za­ro­blje­ni­ci­ma, iako sam im bio nad­re­đe­ni. To je ne­za­bo­rav­ni pe­ri­od u mom ži­vo­tu ko­ji me je na­u­čio da i su­žnju tre­ba oda­ti po­što­va­nje – go­vo­rio je Va­si­li­je.
Na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta za­vr­šio je fa­kul­tet far­ma­ci­je u Be­o­gra­du. Ta­ko je po­stao pr­vi di­plo­mi­ra­ni apo­te­kar iz Gor­njeg Po­li­ma. Svoj rad­ni vi­jek, od 40 go­di­na, pro­veo je u rod­nom gra­du. Go­di­na­ma je bio di­rek­tor apo­te­kar­skog cen­tra u Be­ra­na­ma. Dva man­da­ta bio je pred­sjed­nik Far­ma­ce­ut­skog dru­štva Cr­ne Go­re. Autor je zna­čaj­nih ra­do­va ko­ji su ob­ja­vlje­ni u broj­nim li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma. Ob­ja­vio je i de­set knji­ga. Do­bit­nik je broj­nih na­gra­da i pri­zna­nja. Osta­la je i nje­go­va neo­stva­re­na že­lja da iz­gra­di apo­te­ku sa bo­ta­nič­kom ba­štom, ko­ja je tre­ba­lo da bu­de je­di­na ta­kve vr­ste u Evro­pi. Ostao je upam­ćen i po to­me što se zdu­šno opi­rao iz­grad­nji fa­bri­ke ce­lu­lo­ze i pa­pi­ra u Be­ra­na­ma. Go­vo­rio je da je mno­go pa­met­ni­je da se u gra­du na Li­mu sta­ci­o­ni­ra fa­bri­ka lje­ko­va, is­ti­ču­ći da je bo­lje da se Be­ra­ne, umje­sto po otrov­nim is­pa­ra­va­nji­ma, pre­po­zna­je po bi­je­lim man­ti­li­ma. Na­ža­lost, nje­gov pred­log ni­je pri­hva­ćen iako je vri­je­me po­ka­za­lo da je pot­pu­no bio u pra­vu.
Pre­bi­ra­ju­ći sje­ća­nja, Va­si­li­je se ra­do pri­sje­ćao vre­me­na kad su mu za vri­je­me stu­di­ja, a i ka­sni­je po­če­la da pri­sti­žu pi­sma od pot­či­nje­nih ita­li­jan­skih voj­ni­ka iz lo­go­ra u Le­skov­cu. Po­zi­va­li su ga, kao je na­vo­dio, da po­sje­ti Ita­li­ju. Ta­ko se pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka oda­zvao po­zi­vu Uba­la Bi­skon­ti­ja iz Đe­no­ve, kod ko­ga je na­i­šao na iz­u­ze­tan do­ček. Evo­ci­ra­li uspo­me­ne iz lo­go­ra o ko­ji­ma bi mo­gle knji­ge da se na­pi­šu. Ta­da se i za­če­la ide­ja o bra­ti­mlje­nju Be­ra­na i ita­li­jan­skog gra­da Te­ra­mo. Ta ide­ja je ka­sni­je i pre­to­če­na u dje­lo. O nje­go­vom do­bro­či­stvu pro­ču­lo se na­da­le­ko ta­ko da je če­tvo­ro­čla­na eki­pa ita­li­jan­ske te­le­vi­zi­je RAI- 3 bo­ra­vi­la pri­je ne­ko­li­ko go­di­na u Be­ra­na­ma, pra­ve­ći emi­si­ju o ži­vot­nom pu­tu Va­si­li­ja La­bu­do­vi­ća. Ta emi­si­ja je gle­da­na u či­ta­vom svi­je­tu, o če­mu go­vo­re i broj­na pi­sma ko­je je či­ka Va­so do­bi­jao po­sled­njih go­di­na. Ka­me­ra ita­li­jan­ske te­le­vi­zi­je je, iz­me­đu osta­log, sni­ma­la či­ka Va­sa kraj spo­me­ni­ka do­ma­ćim par­ti­za­ni­ka i bor­ci­ma ita­li­jan­ske di­vi­zi­je Ga­ri­bal­di, po­dig­nu­tog na grad­skom gro­blju. La­bu­do­vić je sko­ro sva­ke sed­mi­ce obi­la­zio taj spo­me­nik i do­no­sio bu­ke­te cvi­je­ća, go­vo­re­ći da za­jed­nič­ka mu­ka spa­ja lju­de.
Po­seb­no su in­te­re­sant­ni nje­go­vi na­uč­ni ra­do­vi ko­ji su za­in­tri­gi­ra­li i do­ma­ću i ino­stra­nu jav­nost. On je do­bit­nik pr­ve na­gra­de na me­đu­na­rod­nom kon­kur­su zdra­ve hra­ne pri­je ne­ko­li­ko go­di­na u Mi­la­nu, za svoj na­uč­ni rad „Jar­dum“. Ob­ja­šnja­vao je da jar­dum mli­ječ­ni na­pi­tak ko­ji se spra­vlja od ov­či­jeg mli­je­ka na pla­ni­na­ma sje­ve­ra Cr­ne Go­re.
– Ovaj ču­de­sni na­pi­tak ima du­gu tra­di­ci­ju na pro­sto­ru Va­so­je­vi­ća. Pri­pre­ma­ju ga pla­nin­ke ku­va­ju­ći ov­či­ju va­re­ni­ku na umje­re­noj va­tri. Va­re­ni­ka se mi­je­ša dok se ne zgu­sne. Na kra­ju se do­da ma­lo so­li i osta­vlja da se ohla­di. Ta­ko spra­vlje­ni spe­ci­ja­li­tet ima hra­nji­va svoj­stva, a mo­že da po­slu­ži i kao li­jek. Pri­li­kom kon­zu­mi­ra­nja, što je i na­uč­no do­ka­za­no, dje­lu­je na en­do­kril­ne žli­je­zde, či­me znat­no po­ve­ća­va po­ten­ci­ju kod mu­ška­ra­ca – pri­čao je kroz smi­jeh po­zna­ti far­ma­ce­ut.
Pri­li­kom na­šeg po­sled­njeg su­sre­ta re­kao mi je da je ži­vio skrom­no, svje­stan da se sre­ća sa­sto­ji od ma­lih stva­ri. Za­to je i sva­ki ku­tak svo­je ku­će is­pu­nja­vao ne­kim neo­bič­nim de­ta­lji­ma ko­ji su iza­zi­va­li ču­đe­nje kod svih ko­ji su za­ko­ra­či­li u nje­gov dom. Naj­vi­še je vo­lio ru­ko­tvo­ri­ne od dr­ve­ta. Ka­čio ih je svu­da po zi­do­vi­ma, na­vo­de­ći da dr­vo bu­di to­pli­nu kod čo­vje­ka.
Go­vo­rio je da vo­li tač­nost i pre­ci­znost i da mu je žao što što je u Cr­noj Go­ri sve ma­nje ča­snih i struč­nih lju­di.
– Na­sto­jao sam da kao čo­vjek, apo­te­kar i ru­ko­vo­di­lac bu­dem na vi­si­ni za­dat­ka. Ni­je­sam tr­pio ja­va­šluk. Vo­lio sam pre­ci­znost i rad­nu od­go­vor­nost. Tim ma­ni­ri­ma sam uvi­jek učio i mo­je mla­đe ko­le­ge, ko­je mi to, na­dam se, ni­je­su za­bo­ra­vi­le. Bo­li me što se struč­nost sve vi­še za­po­sta­vlja i što ne­zna­li­ce če­sto ko­lo vo­de. No, ipak se na­dam da će i to pro­ći, jer po­sli­je ki­še mo­ra do­ći sun­ce.
Ta­ko je či­ka Va­so bu­dio na­du zna­ju­ći da je ona pri­je­ki li­jek za sve ra­ne ovo­ga svi­je­ta. Po­sli­je sve­ga iz tog nje­go­vog op­ti­mi­zma osta­je na­da da ga Be­ran­ci ne­će za­bo­ra­vi­ti i da će mu se na po­se­ban na­čin od­tu­ži­ti za sve ono što je po­klo­nio svom rod­nom gra­du.
D.Jo­vo­vić


Ve­li­čao do­bro­vo­ljač­ki po­kret

Va­si­li­je La­bu­do­vić je bio po­ča­sni član Udru­že­nja rat­nih do­bro­vo­lja­ca 1912–1918, nji­ho­vih po­to­ma­ka i po­što­va­la­ca, ko­je je po­vo­dom nje­go­ve smr­ti u zgra­di Op­šti­ne odr­ža­lo ko­me­mo­ra­tiv­nu sjed­ni­cu.
– Va­si­li­je La­bu­do­vić je ro­đen je­da­na­est go­di­na pri­je ne­go što je na­še udru­že­nje for­mi­ra­no. On je u mi­nu­lom pe­ri­o­du dao sve od se­be da se od za­bo­ra­va otrg­nu zna­čaj­ni do­ga­đa­ji i ju­na­ci, rat­ni do­bro­volj­ci ko­ji su se hra­bro bo­ri­li pro­tiv vi­še­vje­kov­nih za­vo­je­va­ča. La­bu­do­vić je, po­red to­ga što je bio vr­stan apo­te­kar i hu­ma­ni­sta, pre­da­no ra­dio na oču­va­nju na­še kul­tu­re, isto­ri­je i tra­di­ci­je, sje­ća­ju­ći se slav­nih pre­da­ka, či­je su ko­sti uzi­da­ne u slo­bo­du ko­ju da­nas uži­va­mo. Za­to ne­ka mir­no po­či­va, kao ne­ko ko je svo­jim pri­mje­rom po­ka­zao ka­ko se nje­gu­ju svi­je­tle stra­ni­ce na­še isto­ri­je – is­ta­ko je po­ča­sni pred­sjed­nik Udru­že­nja Go­ran Ki­ko­vić.


Ra­do­vao se re­kon­struk­ci­ji Te­ram­ske uli­ce

Či­ka Va­so se pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci po­seb­no ra­do­vao kad je čuo da će bi­ti iz­vr­še­na re­kon­struk­ci­ja nje­go­ve Te­ram­ske uli­ce, ko­ja je do­bi­la evorp­sko ime po ita­li­jan­skom gra­du Te­ra­mo, sa ko­jim je Be­ra­ne po­sta­lo po­bra­tim 1982. go­di­ne. On je kao je­dan od ini­ci­ja­to­ra tog po­bra­tim­stva imao na­mje­ru da na­kon za­vr­šet­ka po­me­nu­tih ra­do­va po­zo­ve po­bra­ti­me iz Te­ra­ma da do­đu u Be­ra­ne ka­ko bi oja­ča­li dav­no us­po­sta­vlje­ne po­bra­tim­ske ve­ze.
– U po­bra­tim­skom ita­li­jan­skom gra­du Te­ra­mo po­sto­ji uli­ca ko­ja no­si ime na­šeg gra­da. To je mo­der­na sa­o­bra­ćaj­ni­ca ko­ja u pot­pu­no­sti od­go­va­ra jed­noj ur­ba­noj sre­di­ni. Za raz­li­ku od nje, Te­ram­ska uli­ca u Be­ra­na­ma, iako se na­la­zi na sve­ga 200 me­ta­ra od zgra­de Op­šti­ne, go­di­na­ma ni­je ima­la od­go­va­ra­ju­ći iz­gled. Za­to mi je po­seb­no mi­lo što se kre­nu­lo sa re­kon­struk­ci­jom i što će­mo na­kon za­vr­šet­ka ra­do­va po­zva­ti bra­ću iz Ita­li­je da se za­jed­nič­ki ra­du­je­mo – go­vo­rio je ne­dav­no La­bu­do­vić.
Osta­je da vje­ru­je­mo da će čel­ni lju­di op­šti­ne Be­ra­ne is­pu­ni­ti nje­go­vu že­lju.